-
Kino-komuna: Film kao prvostepena društveno-politička intervencija (1)
Pavle Levi i Želimir Žilnik
Od kako je počeo da snima filmove sredinom šezdesetih godina 20. veka u tadašnjoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, Želimir Žilnik se nametnuo kao jedan od vodećih predstavnika društveno-politički angažovane kinematografske prakse. Danas gotovo i da nema filmskog autora koji je mehanizme i tokove posleratne evropske politike, ekonomije i kulture ispitivao upornije i rigoroznije od njega. Tokom neke četiri decenije Žilnik je proizveo oko 80 filmova - kratkometražnih i dugometražnih; dokumentarnih i igranih; na teme koje se kreću u rasponu od modaliteta socijalističkog i liberalno-demokratskog upravljanja državom (Rani radovi, 1969; Tvrđava Evropa, 2000), preko političke represije i terorizma (Lijepe žene prolaze kroz grad, 1986; Öffentliche Hinrichtung, 1974), do emigrantskih zajednica u Zapadnoj Evropi (Inventur, 1975) i veza između ekonomskog kriminala i homofobije u postkomunističkim „tranzicionim“ društvima (Marble Ass, 1995). Analizirao je revizionističke marksističke pokrete 1960-ih godina, dokumentovao studentske demostracije ‘68 (Lipanjska gibanja, 1969), razmatrao savremenu pomamu etničke netolerancije u Evropi (Stara mašina, 1989; Kud plovi ovaj brod, 1998), i secirao načine na koje je projekat evropskog ujedinjenja uticao na pojmove nacionalnosti i državljanstva (Kenedi se vraća kući, 2003).
-
Za ideju - protiv stanja
Branka Ćurčić
„... Žilnik, njegov filmski rad, kulturni značaj i moralno politički aktivizam nije se dogodio u nekom društvu nego jest po sebi jedan oblik nove društvenosti, koji se artikulira na ruševinama ideje društva kakva je realizirana u epohi industrijskog modernizma, s onu stranu razlike između socijalizma i demokratskog kapitalizma. Drugim riječima, Žilniku se pristupa ne iz perspektive postsocijalizma, nego iz perspektive postdruštvenosti kao takve...“
-
Iza skepse gori plamen revolucionara! (1)
Branislav Dimitrijević
„Moj dijalektički metod ne samo da se razlikuje od hegelijanskog, već je njegova sušta suprotnost. Po Hegelu, životni proces čovekovog mozga, tj. proces razmišljanja, koji, pod paskom 'Ideje' čak transformiše u nezavisan subjekat, jeste demiurgos pravog sveta a pravi svet je samo spoljni, fenomenski oblik 'Ideje'. Po meni, nasuprot tome, ideal nije ništa drugo do li materijalni svet koji se oslikava u ljudskom umu i prenosi u oblike misli.“
Karl Marks (2)Rutinska kulturna logika, u kojoj je predstavljen rad mnogih umetnika koji su radili u socijalističkoj Jugoslaviji, prati jednostavnu formulu: postojala je zvanična ideološka mantra koja je stvarala dogmatsku, oportunističku kulturu, i postojala je opozicija koja se bunila protiv ove kulturne utrnulosti, u obliku „disidentske“ političke i umetničke akcije. Obe pozicije se predstavljaju kao besprekorne i bez nekih unutrašnjih suprotnosti: sa jedne strane postojao je politički oportunizam, glad za moć, ideološka servilnost, kulturna jednoličnost, itd. Dok je na drugoj strani to bio muškarac (disidentska figura je gotovo uvek muškog pola), koji pati pod datim okolnostima; muškarac koji neumorno ostvaruje kreativnu distancu nastalu iz tih okolnosti, ali i muškarac koji je javna ličnost a ne neki prikriveni pobunjenik.
-
Ex-Yugoslav Avant-garde Film Production and Its Early Works Seen Through Biopolitics and Necropolitics
Marina Gržinić
U svom eseju nameravam da pronađem vezu između avangardne filmske tradicije bivše Jugoslavije i najnovijih transformacija na političkom polju koje su takođe poznate kao biopolitika. Posebno sam zainteresovana za Rane radove (1969), film Želimira Žilnika. Reditelj Žilnik rođen je u zemlji koja se decenijama zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Njegova karijera je blisko povezana ne samo sa vodećim filmskim trendovima i generacijama iz šezdesetih godina prošlog veka, već i sa ključnim situacijama kao što su istorijski i egzistencijalistički krah života i ideala u socijalizmu. Nijedan filmski reditelj u Srbiji nije ostao u tolikoj meri dosledan i posvećen ideji društveno-provokativne i politički angažovane kinematografije na tako uporan i istrajan način kao Žilnik.
-
Angažovani film prema Želimiru Žilniku
Dominika Prejdová
„... Skrivena kamera je prevara. Ona je dobra u filmovima o plašljivoj divljači, ali njoj nema mesta u filmovima u kojima se pojavljuju ljudi. Ja kameru ne skrivam. Ne skrivam ni magnetofon. Ne skrivam ljudima koje snimam da snimam film o njima. Naprotiv! Ja im pomažem da prepoznaju sopstvenu situaciju i što efikasnije izraze svoj odnos, a oni meni pomažu da što bolje napravim film o njima. Kad radim film, ja sam svestan da na izvestan način izneveravam 'presnu stvarnost'. Način na koji se bavim ličnostima u filmu je u stvari, davanje šanse za svojevrsnu glumu. Ti ljudi glume sami sebe. Oni su svesni da nas njihove ličnosti zanimaju i predstavljaju karakteristike koje su filmski rečite.” (1)
-
"Kenedi" trilogija Želimira Žilnika: Solidarnost izvan zidina tvrđave Evrope
Jurij Meden
Dok se Evropa ponosito i na sav glas širi po sterilnim, politički korektnim uputstvima zasnovanim na veštačkom (čak i lažnom) i paradoksalnom konceptu „evropskog identiteta”, nevidljivi i neprobojni zidovi dižu se na njenoj granici i šire se kao rak kroz regione izvan tvrđave. Podjednako nevidljive poput tih zidova su nebrojene priče o ljudima koji su ostali „napolju”. Zahvaljujući Želimiru Žilniku, retkoj sorti filmskog delatnika koji (još uvek) veruje da bioskop može (takođe) delati kao oružje društvene intervencije, određeni mračni elementi evropskih tmurnih uglova se razotkrivaju, neke nevidljive priče postaju vidljive, u slučaju Želimira Žilnika čak i opipljive, kao da ujedaju.
-
Paradigma fragilnosti radničkog pitanja u (post-)socijalističkoj Jugoslaviji
Branka Ćurčić
Dugogodišnje bavljenje marginalnim društvenim grupama režisera Želimira Žilnika, kulminiralo je njegovim poslednjim radom na filmu o protestima radnika-akcionara u zrenjaninskim fabrikama „Šinvoz” i BEK. Takođe dugogodišnja rasprava o problematici, značenju i mogućnostima „davanja glasa” različitim marginalnim grupacijama kroz dokumentaristički pristup ovog režisera je naišla na novu prepreku – na apsolutnu „nemost” radnika kao političkih aktera u savremenom srpskom društvu, gde se, povrh toga, na pokušaj odbrane osnovnih prava radnika i na pokušaje njihovog (samo-)organizovanja gleda sa nevericom i iskrenim čuđenjem kao na stranu, nikada pre viđenu situaciju. Ni najudaljeniji odjeci ideje radničkog samoupravljanja iz jugoslovenskog socijalističkog vremena danas nisu predmet diskusije, a ovo potencijalno političko i emancipatorsko nasleđe se zajedno sa celokupnom (totalitarnom) istorijom ovog podneblja relativizuje, što doprinosi utemeljenju (a ne više invaziji) neoliberalnog kapitalizma i potpunoj ekonomizaciji života kao ultimativnoj vrednosti. Ipak, neophodno je podrobnije analizirati koncept socijalističkog samoupravljanja, jer se zapravo marginalne subjektivnosti na marginama društva tog vremena mogu protumačiti kao simptom kontradiktornosti socijalističkog samoupravljanja i njegovih tranzicijskih procesa.
-
Ljudi sa margine društva su pokretačka sila života na Balkanu
Dominika Prejdová
1. Kada se govori o Vašem stvaralaštvu, često Vas povezuju sa njujorškom školom, sa Godarom, Vorholom, cinema verité, ali meni se čini da je Branislav Miltojević u pravu kada kaže da Vi te metode ironizujete, isto kao i sopstveni pristup filmu. Da li se ovakva upotreba ironije nalazi u osnovi Vašeg rada?
Želimir Žilnik: Period šezdesetih godina je obeležen autorima o kojima govorite. To što sam pokušao da se približim njihovim otvorenim strukturama je iskorak iz individualnih sudbina i „slučajeva” - jer mi smo živeli u društvu koje je propagiralo transformaciju „ja„ u „mi”. Ali podrazumeva se da vas „kolektiv” kao subjekat sa osećanjima i snovima podstakne da se zapitate, sumnjate, ironizujete, nemate poverenja.
2. Studirali ste pravo, a na filmu ste počeli da radite kao amater. Koliko je važna činjenica da ste sami krčili svoj put na filmu? Šta je to značilo za Vaš rad?